Vladimir Anđelković POP KULTURE

January 20, 2011

Filed under: Uncategorized — srpskaarhitektura @ 9:52 pm


EGZISTENCIJALISTI
 

U prvoj deceniji nakon drugog svetskog rata u Parizu, i to u Latinskom kvartu, na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. U njegovim salonima i kafanama osamnaestog i devetnaestog veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnjenjem. 
U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima započeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina nakon drugog svetskog rata, bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu, i sem direktnih protagonisti i nešto malo sledbenika gotovo da se niko nije okupljao oko njih. Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon De Bovar, kao inspiratore, pokretu boema iz prvih poratnih godina pridružile su se i mnogobrojne estradne zvezde, što je, takođe, uzimajući u obzir dominantni konformizam pop kulture, bilo nešto potpuno novo. Uz ovaj umetničko – intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofskim i umetničkim postavkama egzistencijalizma. 
Nova Pariska boemija, koju, su, inače, sudeći po načinu pisanja ondašnje štampe, odmah prepoznali, pa čak i različito nazivali zavisno od podneblja i lokalnih karakteristika ( U Americi BOHEYS, U Jugoslaviji EGZISTENCIJALISTI…) bila je, gledano iz ugla istoričara mode, u osnovi pomodarska skupina. Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oblikovali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare sa masivnim crnim okvirom, đubretarce i velike šalove. Ovakva moda bila je nešto potpuno novo i ona se, poput same filozofije egzistencijalizma vrlo brzo proširila Evropom i Amerikom. 
U Srbiji, posebno u njenim većim gradovima mladi umetnici su nakon sivila dirigovanog iz moćnih centara društvene mašinerije rado prihvatili jedno drugo potpuno intimno sivilo u kome su mogli da utope i svoju ličnu melanholiju 

 HIPSTERI
Analizirajući bitničku scenu pedesetih i ranih šezdesetih godina Albert Goldman u svojoj sjajnoj biografiji satiričara Leni Brusa tvrdi da je suprotno mirnom i povučenom bitniku, hipster bio tipičan pomodar iz niže klase. 
Hipster je bio odeven kao podvodač, nastojao je da govori mirnim, intelektualnim tonom kako bi se razlikovao od prostih impulsivnih tipova koji su ga okruživali u getu i težio je lepšim stvarima u životu. Jedan drugi istraživač subkultura Mjkl Brejk, ističe da je hipster težio da napusti konvencije vlastite roditeljska kulture, i to, na simboličkom i imaginarnom planu, preko posedovanja skupih stvari koje ga uvodile u novi svet. Ovo bekstvo od vlastite kulture i otkriće novih pomodnih mesta okupljanja i to mesta koja su se nalazila izvan tradicionalnih prostora radničke klase i fizički ih je udaljavalo od prostora geta. Uz to i mirni intelektualni ton vlastitog govora, koji su takođe usvojili kao svoj obrazac poželjnog ponašanja, povezivao ih je sa nekim drugim grupama, koje u ranijim epohama nikada ne bi susreli. 
Ovaj uspon u društvu, označen bar na primeru hipstera, preko njihove fetišizacije stila potrošnje, izgleda da je stvarao, bar na imaginarnom planu, utisak o vlastitoj različitosti od socijalnog miljea iz koga su poticali. Govor ih je, takođe, distancirao od sredine, a novi prostori okupljanja koji su osvojili, sasvim ih je udaljio od prostora geta. 
Bitnik, koji je, na naki način, bar po izboru autsajderske pozicije, bio najbliži hipsteru, hipstere je, upravo zbog ovog ponašanja, doživljavao kao pomodare iz nižih slojeva, opsednute potrošačkim dobrima i uvučene u složenu igru statusnim simbolima. 
Sasvim suprotno bitnicima, čija se subkultura prelaskom iz Amerike u Evropu i ulivanjem u već postojeću studentsku srednjeklasnu boemiju oformljenu oko ideja egzistencijalizma i avangardi iz pedesetih godina, subkultura hipstera je ostala izgleda specifično američki fenomen. U Engleskoj je koncept hipstera imao svoj čudan pandan u subkulturi tedija. 
Neki sociolozi, poput Fajstona, mlade dendije iz crnačkih geta naziva i Mačorima(cats). Ovi dendiji su, takođe, kombinovali kul (cool) ponašanje i elegantnu odeću, sa džezom i heroinom. Mačori su vodili život zasnovan na paroli snađi se. 
Kul ponašanje, koje se uglavnom ističe u analizi subkulture hipstera valja objasniti analizom same reči. COOL(kul), kako ističe David Albahari, doslovno znači prohladan, ni topao ni jako hladan, svež, mlak. U američkom i engleskom slengu koristi se u širokom opsegu značenja, a posebnu popularnost zadobila je u rečnicima bitnika i crnaca. U slengu cool označava izvesno stanje duhovne otsutnosti, emocionalne nezainteresovanosti, neangažovanost, pa čak i izvestan prezir prema drugim ljudima, grupama ili idejama. Takođe, često se upotrebljava u značenju dobro, prijatno, zadovoljavajuće, privlačno, izvrsno. U džezu kul označava struju progresivnog džeza koji je početkom pedesetih godina izbio u prvi plan. 

 BITNICI 
Ako je tačna književna teorija, a Robert Hopkins nas u svojoj poznatoj istoriji bitničke književnosti uverava da jeste, termin BIT skovao je 1948. godine Džek Keruak, sa namerom da na jedan sublimisani način izrazi sam duh generacije. 
Inače, reč bit(beat) znači “udarati takt, držati takt, bubnjati”. Neki drugi istraživači bitničkog pokreta smatraju da ova “višeznačna imenica” nastaje od engleske reči “beatitude” (blaženstvo) i “dead-beat”(izmoren,malaksao…). No, nezavisno od svih ovih, ipak, zanimljivih nedoumica, jedno drugo je neosporno. Pod nazivom bit, bitnik i bitnici u pedesetim godinama ovog veka okupila se velika grupa mladih intelektualaca pokušavajući da izvan ustaljenih konvencija započne življenje novog stila života. Bitnici su počeli da se okupljaju još u prvim poratnim godinama. U Njujorku su se 1944. godine sreli Barouz, Ginzberg i Keruak. Dve godine kasnije pridružio im se Nil Kesidi, koga Džervis, jedan drugi istaknuti istoričar bitničkog pokreta, naziva istinskim katalizatorom grupe. 
U ranim pedesetim godinama objavljene su i ključne knjige u kojima je razvijena poetika pokreta. Keruak je 1950. godine, objavio GRAD I VELEGRAD, Holms roman IDI, 1952., Barouz, roman DŽANKI, 1953, a Ferlingeti u vlastitoj izdavačkoj kući Sity Light Books 1955. vlastitu knjigu pesama. Godinu dana kasnije objavljen je čuveni Ginzbergov URLIK.
Ali kako je tekla stvarana istorija bitničkog pokreta. U Njujorku, u njegovoj boemskoj četvrti, Grnidž Vilidž, već krajem četrdesetih godina počela je da se okuplja nova generacija mladih umetnika. Četvrt je bila, kako se ističe u turističkim prikazima, piktoresna, sa starim zdanjima, krivudavim ulicama, drvoredima, mnoštvom malih galerija, knjižara i kafea u kojima je mogao da se čuje dobar džez. Vilidž su naseljavali uglavnom mladi neafirmisani umetnici, slikari i pisci. Stanarine su bile niske, tako da su i potpuno neafirmisani umetnici mogli, uz malo dodatnog rada i odricanja, da održe status slobodnih umetnika. Kada su Vilidž naselili bitnici dali su celokupnom miljeu posebnu atmosferu nove boemije. U Vilidžu su živeli Keruak, Ginzberg, Barouz, Orlovski, Korzo, Holms i puno drugih danas manje poznatih bit umetnika. 
U ranim pedesetim godinama bitnici su se okupljali najpre u Ist Vilidžu, području između Treće avenije i Ist Rivera. Centralno mesto, kako ističe dobar poznavalac Njujorških bitnika Džon Gruen, bio je kraj oko Tompson skvera, a negde sredinom pedesetih kada se pokret naglo omasovio središte se premestilo ka Vašington skveru, Čelziju i Ist Sajdu. Bitnici nisu slučajno izabrali Istočni deo Grinidž Vilidža. Kako ističe Gruen, jeftine stanarine su verovatno bile najveća privlačnost Ist Vilidža. Kraj su inače naseljavali Portorikanci i crnci, što bitnicima, koji su uglavnom bili belci iz dobrih srednjeklasnih porodica, nije smetalo. Naprotiv u tom svetu pronašli su i sjajne književne teme. Stanovi bitnika bili su bedni i trošni. Sobe su bile neuredne i prljave sa madracima na podu, velikim gramofonima, pesničkim knjigama… Večere poezije bitnici su organizovali u Kafeima Ist Vilidža, u Domu, Aneksu i Kafeu Metro… U San Francisku, u kraju nazvanom Nort Bič, i Los Anđeloskoj Zapadnoj Veneciji, takođe, su se okupljali bitnici. Prema nekim neproverenim statistikama na vrhuncu bitničkog pokreta samo u Njujorku bilo je nekoliko hiljada njih koji su pripadali bitničkom pokretu. U Nort Biču, par hiljada i nešto više u Los Anđelosu. 
Modni stil bitnika bio je zapravo jedan originalni antimodni trend. U osnovi je bio sličan onome koji su razvili francuski egzistencijalisti negde u isto vreme. Ovom modnom trendu američki bitnici su dodavali sopstvene detalje. U letnjoj varijanti nosile su obavezno sandale, široke farmerke i jednostavne flanelske košulje. Žene su uz jednostavne crne haljine, sokne i cipele bez naglašene potpetice često nosile i rol majice. U zimskoj varijanti tamne boje su takođje dominirale. Muškarci su nosili čizme i cipele sa debelim gumenim đonom i đubretarce, koji su tek sa bitnicima ušli i u širu modu. Muškarci su nosili nešto duže kose, štucovane brade, a žene male punđe i obavezne šiške. Opšti izgled bitnika odavao je utisak neurednosti, nemarnosti i nebrige za vlasti izgled. Moda bitnika je snažno uticala na tokove evolucije masovne mode intelektualca iz srednjih slojeva. 

TEDIBOJI 
Originalno edvardijansko odelo, koga su tediboji prihvatili kao svoje još u ranim pedesetim godinama, kreirali su, kako ističe Toni Džeferson u eseju KULTURNI ODGOVOR TEDIJA, zapravo još 1950 godine, krojači iz Sevil Roa, ulice poznate po elitnim krojačkim salonima, pokušavajući da uvedu novi stil namenjen mladim aristokratama iz okoline Londona. Odelo se sastojalo iz dugog, strukiranog žaketa sa uskim okovratnikom, uskim pantalonama, običnim cipelama sa klapnom i elegantnim prslukom. Košulje su bile bele sa okovratnikom u katavej stilu, a mašne su se vezivale vindzorskim čvorom. Kroj sakoa i dendijevski prsluk, predstavljali su bitnu izmenu u odnosu na konvencionalni način odevanja omladine iz viših klasa. Ovu modu brzo su prihvatili mladi iz radničke klase. Zašto je to učinjeno, nije ni danas, uprkos mnogobrojnim sociološkim studijama, sasvim jasno. Ali, nešto drugo iz istorije tedi stila je još zanimljivije. Kad su ovaj novi modni trend prihvatili mladi iz nižih socijalnih slojeva, dendiji iz gornjih slojeva su, naravno napustili ovaj modni stil, pa je, kako ističe Koen u knjizi NARODNI DJAVO I MORALNA PANIKA, edvardijansko odelo moglo već tokom 1954. da se kupi u različitim trgovinama i na rasprodaji. Kada su pomodarske i huliganske grupe iz nižih slojeva nazvane tediboji, preuzeli stil Londonskih dendija, oni nisu samo nastavili da sledi novi modni trend iz Sevil Roa, već su, što je za kasniju evoluciju celokupne subkulturne scene bilo važnije, pokušali da nizom vlastitih modifikacija i inovacija preobraze postojeći modni stil i podrede ga svojim neposrednim interesima. Tediji su najpre promenili klasičnu mašnu sa vindzorskim čvorom i uveli novu pertla mašnu. Nju su najverovatnije “preuzeli iz mnogobrojnih kaubojskih filmova koji su se gledali u to vreme i u kojima su pertla mašnu nosili gradski kockari. Zatim su usvojili plitke cipele od meke kože sa debelim đonom, koje su videli kod članova Iton kluba”, nešto kraće pantalone, priljubljene uz telo, ali bez manžetne ispod kojih su virile bele čarape. 
I na kraju ove serije modifikacija jednog originalnog stila, tediboji su usvojili manje strukirane duge sakoe sa okovratnicima od muslina ili satena u živim bojama. 
U originalnoj edvardijanskoj varijanti odela su bila uglavnom tamne boje od nekog dobrog engleskog štofa. Ali vremenom, kako se stil tedija uobličavao u samosvojniju varijantu i boje sakoa su se menjale u drečavo zeleno, crveno, roze, što je, u opštem sivilu pedesetih godina, bilo krajnje neobično. Posle 1955/56 tediji su počeli da nose plave cipele od prevrnute kože, takozvane elviske. U istom periodu i frizure su doživele seriju bitnih promena, nešto duža kosa sa strane i pozadi je zadržana, ali je u novom lokalnom londonskom stilu počela da se nauljava i češlja tako da se vide dugi zulufi. Pozadi se kosa puštala nešto duže i sekla ravno u bostonskom stilu. Napred se u stilu američkih rokabilija ostavljao nešto duži pramen kao bi se uvijala velika lokna, takozvana slonovska surla. Stil tedija je bio spektakularan, upadljiv, provokativan i prepun neobičnih drečavih, primitivnih boja. 

Tediji su bili mlađi adolescenti iz nižih slojeva i bili su uglavnom nekvalifikovani, ali socijalno pronicljivi i okretni. Neka novija socioloških istraživanja pokazuju da su tediji bili, zapravo, elita nižeg staleža 

ROKERI 
Iz gotovo istovetnog socijalnog miljea iz koga je početkom šezdesetih godina u Britaniji nastala subkultura moda, nastala je i subkultura rokera. Prema istraživačima britanskih subkultura Barkeru i Litku, rokeri su, kao i nešto mlađi modovi, poticali iz nižih socijalnih slojeva. Rokeri iz skoro lumpenproleterizovanih, modovi iz nešto viših dobro stojećih radničkih i niže službeničkih slojeva. Kao i modovi i rokeri su rano napustali škole, zbog čega su i ostali uglavnom nekvalifikovani i otud upućeni na obavljanje rutinskih i samim tim manje plaćenih poslova. 
Jedan drugi istraživač britanskih subkultura, Majkl Brejk, smatra da se ono što danas zovemo rokerima sastoji od dve bliske podgrupe, grupe bajkera (mitorciklista) i grupe grizera. 
Bajkeri ili motociklisti bili su jedna od najvitalnijih i najpostojanijih američkih i, u nešto manjoj meri, britanskih subkultura. Širu popularnost su stekli tek nakon uloge Marlona Branda u filmu Divljak. A još širu masmedijsku slavu ova grupa je stekla nakon neverovatnog uspona u žutim medijima kaliforniske grupe poznate pod imenom ANDjELI PAKLA. 
motociklisti, rokeri, okupljali su se u restoranima za kamiondžije, oblačili su crna kožna odela, kitili se nitnama i simbolima grupa kojima su pripadali i obožavali da na motorima jure novim autoputevima Kalifornije. To su bili grubi, neotesani momci koji su voleli sirovi humor i tuče, govorili iskvarenim jezikom, upotrebljavali samo sebi razumljiv sleng i pričali uglavnom o motorima. 
Osnovna karakteristika subkulture rokera bila je, kako ističe Majkl Brejk, jedan “izi rajder” nomadski romantizam, nasilje i otpor prema autoritetu. Ideal im je čudesni san o muškarcu lutalici i način života koji priznaje samo sadašnjost. 
Sama subkultura rokera motordžija bila je izrazito muževna, sa negovanjem kulta muškosti i mačizma. Žena u ovoj subkulturi nije bilo. Rokeri žene nisu poštovali ni cenili, pa otud one nisu ni mogle da prodru u samo središte grupe. 
Rokeri su poticali iz nižih slojeva, rano su napuštali škole, čak nešto ranije od proseka dece iz istih slojeva. Bili su mahom nekvalifikovani i upućeni na teške manuelne poslove koje su sezonski radili tek da skupe nešto novaca kako bi mogli da se upuste u avanturu. Povremeno su se udruživali u velike horde, obično par puta godišnje, i onda bi, onako euforično, u gomili, krenuli u duge prividno besciljne vožnje autoputevima Kalifornije. 
Druga, manje poznata podgrupa rokera, GRIZERI, negovala je sličan imidž. Nosili su kožne jakne išarane nitnama, farmerke i teške duboke cipele ili čizme. Negovali su kult snage i posedovali tipičnu nameštenu neotesanost i agresivnu radničko-klasnu muževnost. Međutim, grizeri nisu imali kult motora, kao što su imali rokeri motociklisti. U Britaniji su grizeri važili, kako ističe Pol Vilis u svojoj poznatoj studiji o rokerima, za zle momke koji su bili žestoki protivnici uglađenih modova. Za rokere su modovi, posebno oni kemp, bili nedopustvo nemuževni, zbog čega su ih prezirali i povremeno žestoko napadali. Rokeri su bili fascinirani muzikom tako da su i sam ples transformisali u jedan mnogo individualniji stil od onog koji je dominirao u plesnim dvoranama. Vremenom, kako su starili, rokeri su sve više okretali unazad prema prošlosti, tako da su u sedamdesetim godinama isključivo slušali rokabili muziku i ličili na vlastitu karikaturu. 

MODI 
Vrhunac dendizma mladih iz radničke klase i nižih službeničkih slojeva, manifestovao se u oblikovanju kemp mod stila. U ovoj verziji mod imidža došla je do izražaja nova forma muškog 
izgleda. Neurednost više nije bila glavna odrednica muževnosti. Ovi mladići su se oblačili glavnom elegantno i ekstravagantno, Šminkali su se i nosili ručne torbice (kod nas poznate pod nazivom “pederuše”). Iz ovog kemp stila nastali su krajem šezdesetih godina glem i gliter kemp moda, neke otkačene art struje hipija, njujorška kemp rok scena, kao i visoki kemp novog talasa i panka. prema Majklu Brejku. Kemp stil predstavljao je i početak korišćenja tela kao predmeta umetničke kreacije, što je za modove, koji su uglavnom poticali sa engleskih umetničkih škola, bilo i interesantno. 
Druga struja moda bila je fascinirana vespama, koje su u Britaniji uvezene iz Italije. Modovi su ih ukrašavali, hromirali pojedine delove i dodavali farove dajući im individualni izgled. Vespe su u početku vozili mladići obučeni u anorak, farmerke i espadrile. 
Vremenom je, kako se pokret moda širio, došlo du unutrašnjeg raslojavanja same subkulture. Na samom dnu nalazili su se hard modovi. Ova grupacija je, prema dobrom poznavaocu kulture moda Stenu Koenu, bila odevena u teške čizme, farmerke sa tregerima, bila je kratko ošišana i vremenom je skliznula u skinhede. A pravi modi, kako ističe Hebdidč bili su suptilniji i umereniji. Nosili su konzervativna odela pristojnih boja, bili su probirljivi u vlastitom ukusu i uglavnom naglašeno uredni. Kosa im je bila kratka i čista. Nosili su italijanska odela, uske pantalone i šimiku i u pratnji svojih kratko podšišanih devojaka išli po klubovima demonstrirajući, kako ističe Majkl Brejk, nove plesove i odeću. Pored alkohola modi su koristili i pilule, “dizače” i “spuštače”, “jipaće” i “spavače”, zbog čega su na momente bili i previše živahni. 
Modi su, što je bitno i za potonje subkulture stvorili stil koji im je omogućio da se lako kreću između škole, posla, zabave. Ono što ih je izdvajalo od drugih bili su neprimetni detalji. Način na koji su držali telo, pušili cigarete, hodali i naglašavali marke proizvođača. 
Modovi su tokom druge polovine šezdesetih počeli da se raspadaju kao subkulturna grupacija. Klasični modovi su evoluirali u hipike, hard modovi u skinhede a kemp struja moda u kemp varijantu glem i gliter roka.

HIPICI 
Hipici su bili jedna od prvih velikih masovnih boemskih, srednjeklasnih, dobroobrazovanih, skupina koja je težila da oblikuje vlastiti alternativni stil. Spolja je hipike, kao uostalom i sve druge slične subkulturne grupe, bilo lako prepoznati, jer su imali jasno raspoznatljiv stil u kome su se skladno mešali motivi jednog posebnog pogleda na svet, naznačenog u suptilnom preplitanju modnih elemenata preuzetih iz drevnih indijanskih i dalekoistočnih kultura i fascinacije drugim uglavnom predhrišćanskim civilizacijama. Ovakav alternativni svet hipici su oblikovali i kao sistem nezavisnih institucija od postojećih ustanova globalnog društva. 
Šezdesetih godina, kada je hipi pokret bio na vrhuncu, kontrast između šarenila hipika i centralne masovne modne struje koja se vrtela oko geometrizma op art, bio je, bar za dominantno vladajuće javno mnjenje, šokantan. Ta vrsta provokacije bila je ukalkulisana u post tinejdžerski egzibicionistički narcizam. No, ovo je samo onaj vidljiviji deo hipi pokreta. Onaj drugi, manje vidljivi, a zapravo, daleko značajniji za dalji razvoj same zajednice, bio je unutrašnji proces preispitivanja vlastitog saznanja sveta. Centralnu ulogu u tom procesu igrale su psihodelične droge. One su u svojoj prirodi skrivale mehanizam koji je putem proširenja svesti lako dolazio do saznanje o neverovatnim mogućnostima čoveka da svoju psihu oblikuje kao potpuno otvorenu za novu vrstu egzistencijalnog iskustva stečenog uzimanjem droga. Sva ta novostečena iskustva hipici su pokušali da pretoče u vlastite alternativne institucije, komune i zajednice gradskih hipika, psihodeličnu muziku i slikarstvo.
Jugoslavija je upoznala brojne oblike hipi zajednica; od onih uobličenih na Mljetu u ranim sedamdesetim godinama u kojoj je moguće prepoznati neke rudimentarne oblike komunalnog života pa do čisto gradskih zajednica hipika koje su shodno društvenim i ekonomskim uslovima života u zemlji koja se sporo oslobađala dominantnog kolektivističkog modela društvene organizacije, žilavo opstajale na samim marginama društva. 

SKINHEDI 
Stil koji su tokom 1966. godine razvili grubi modovi bio je, kako ističu svi britanski sociolozi subkultura, osnova iz koga je tokom 1968. godine u istočnom Londonu, u jednom od najvećih i najbednijih radničkih geta ondašnje Evrope, nastao stil skinheda. Nov stil su uobličili mlađi adolescenti i po svojim bitnim karakteristikama bio je u oštroj suprotnosti sa onda dominantnim stilom hipika. 
Imidž skinheda je spolja bio prepoznatljiv po momcima koji su nosili sasvim kratku kosu, skoro nularicu, i po teškim dobro izglancanim čizmama na zapertlavanje oivičene jakim čeličnim lubovima. 
Skinhedi su nosili pantalone od nekog grubljeg materijala, obično platna, koje su bile čiste, ali izgužvane i obavezno kraće zbog nošenja tregera koji su ih podizali. Košulje su bile jednostavnog kroja od jeftinog materijala i nosile su se na specifičan način sa podvrnutim rukavima. 
Skinhedi su, inače, poticali iz nižih, gotovo lumpenproleterskih porodica, bili su neobrazovani, nekvalifikovani i rano su napuštali školu i time jedinu legalnu šansu da se izvuku iz bede u kojoj su živeli. Kao i većina ostalih adolescenata iz svoje generacije i skinhedi su se okupljali u manje grupe vršnjaka, uglavnom su ćoškarili ispred lokalnih kafea, pravili sitne vandalske ispade i pričali o fudbalu i svojim retkim skinhed rok grupama. Sudeći po sociološkim opisima, bili su grubi, sirovi i u tučama sa Pakistancima, pederima, i fudbalskim navijačima izrazito surovi momci. 
Stil skinheda se razvijao i kao svojevrsna opozicija glamuroznom stilu dominantnih hipija. A, kada se sociološki dublje prouči, stil je bio takav da je insistirao na vlastitoj autsajderskoj poziciji u društvu naglašavajući svoju bedu, trošnost, nestalnost i osuđenost na propadanje i nestajanje kao i sloj kome su pripadali. 
U ranim sedamdesetim subkultura skinheda prestala je da postoji. Deo skinheda je sa prvim ozbiljnijim zaposlenjem prerastao u pravu radničku klasu, a veći deo je lagano, za samo par godina, skliznuo u onaj najniži lumpen sloj glem subkulture. 
Međutim, subkultura skinheda je pokazala i jednu začuđujuću dozu vitalnosti. Tokom ranih osamdesetih godina je obnovljena u jednoj šminkerskoj, pomodnoj varijanti, a zbog brojnih huliganskih ispada i ekscesa bila je primećena i u planetarnim okvirima. 

RASTAFARIJANCI 
Posle prvih većih sukoba sledbenika rastafarija, učenja najnižih crnačkih slojeva na Jamajci, koje se temelji na čudnovatom čitanju biblije, vegetarijanstvu i pušenju marihuane i policije na ulicama zapadnog Kensingtona zavladali su grubi momci, RUDE BOYS, sitni lopovi, preprodavci i krijumčari marihuane. A kako je izvoz marihuane u SAD bio osnovni prihod uličnim bandama, to su se ove grupice vremenom obogatile i osilile preuzimajući i svu lokalnu vlast. Grubi momci su, međutim, svoje bavljenje kriminalom posmatrali i kao nekakvu robinhudovsku borbu protiv sistema, protiv dominacije belaca i nametnutog Vavilona. Takvim prihvatanjem rasta učenja, grubi momci, rude bojsi, su samom učenju dodali izvesnu žestinu i agresivnost, nasuprot dotada dominantnoj starozavetnoj retorici izvornih poklonika rastafarijanskog učenja. Tako je stvorena osnova iz koje će izrasti pokret rastafarijanaca.
Nekako u isto vreme, negde sredinom šezdesetih godina, dolazi do porasta svesti o vlastitom crnaštvu među samim crncima u planetarnim okvirima. U Engleskoj, gde, od sredine pedesetih, boravi velika grupa jamajkanskih crnaca, takođe dolazi do promene svesti o ulozi crnaca u društvu. U početku je celokupna estetika britanskog rastafarijanskog učenja, kako ističe Hebdidž, bila pozajmljena sa omota uvezenih rega albuma i prilagođena potrebama prve generacije doseljenika. U prvoj polovini sedamdesetih godina uobličiti poseban britanski rasta stil. Ovaj posebni stil Londonskih rastafarijanaca bio je i značajni pomak u odnosu na imidž koji je oformila prva generacija useljenika. Okrugli šeširići su, recimo, sasvim iščezli i zamenjeni su grubo štrikanim kapama u svim duginim bojama. Tonik, moher i trilen, kako naglašavaju istoričari rasta stila, zamenjeni su pamukom, vunom i grubim platnom. U ovom stilu i kosa je postala duža i češljana je u prirodnom afro stilu sa pletenicama i kovrdžama. Boja odeće je, takođe, doživela promenu. Umesto ranije crno bele kombinacije, novi stil je postao šareniji i uglavnom je varirao boje etiopske zastave; zelenu, žutu i braon. 
Uz muziku, rege, i travu, sastavnim delom rastafarijanskog učenja, u engleskoj su bile i dread lokne, pletenice po kojima je rastafarijance bilo najlakše prepoznati. O pletenicama, čije značenje je pronađeno u bibliji ( upozorenje, ostavi kovrdže nepotsečene), čak su pisane i pesme. 
Novi rasta imidž bio je, kako ističe Hebdidž, zapravo najslikovitiji odraz promena kroz koju je prošla celokupna crnačka zajednica. Od nevidljivosti prve generacije, do jasnog eksponiranja u traženju slobodnog prostora za sebe. 

GLEM 
Subkultura Glem i Gliter roka razvila se u prvoj polovini sedamdesetih godina iz nekoliko onda već uveliko mrtve subkulture. Od hipija je preuzet onaj segment masovne mode koji je bio prisutan na samim obodima pokreta, od moda je preuzeta izvesna žestina u stilu, od skinheda isključivost i tvrdoća u stavu, od rokera kult snage i aktivizam i sve je to bilo umekšano ekstravagantnom odećom, naglašenom šminkom, šljokicama, obojenom kosom, cipelama sa debelim đonom, specifičnim držanjem tela i obaveznom cigaretom u ustima. U ekstremnim, kemp varijantama bila je naglašena je dekadentnost. 
Subkulturu Glema potrošački kapitalizam brzo je apsorbovao, što se nije desilo sa kontrakulturnim pokretom, stvarajući od glem tinejdžera zavisnu adolescentsku masu upletenu kao pasivnu potrošačku publiku u trošenje slobodnog vremena do sticanja pune zrelosti… No, subkultura je, kako dalje ističu sociolozi Tejlor i Vol, ipak posredno, preko postavljanja pitanja o vlastitom seksualnom identitetu ispitivala vrednosti i značenje adolescencije u prelasku iz postpuberteta u svet odraslih. 
Ovu dimenziju subverzivnosti stila jasno je istakao i Hebdidž u svom prikazu subkulture glema. Pomeranje interesovanja sa klase i omladine na seksualna obeležja pola, ne mogu se u krajnjoj instanci samo redukovati na ideju da je dominantna karakteristika Glem subkulture bio samo način bekstva od klase, seksa, ličnosti i društvenog angažmana, a u njoj ne videti i dublju težnju ka preispitivanju klasnih i seksualnih stereotipa radničke klase. 
Slično svim ostalim pomodarskim subkulturama iz nižih socijalnih slojeva i u Glemu se nastoji izbegavanje tradicionalne, seksualne, klasne i teritorijalne podvojenosti.
Subkultura Glema se već sredinom sedamdesetih godina sasvim raspala. Jedna njena struja završila je u Kempu, obnavljajući vitalnost ovoj visokostilizovanoj artističkoj subkulturi. Druga, manje vitalna struja Glema, prigušiće svoj latentni egzibicionizam i pretopiće se u onu nejasnu masovnu komercijalnu struju koja egzistira jednino kao potrošač industrijskih dosetki. 
U osamdesetim godinama u okviru temeljnog preispitivanja prošlosti koje je preduzela postmoderna došlo je u nekoliko navrata do obnove izvornih Glem i Kemp trendova. 

PANKERI 
U gotovo svim sociološkim pričama o panku i pankerima pank se smatra sofisticiranom formom pobune protiv vladajućeg srednjeklasnog društva i rok establišmenta. U ovakvim, pomalo pojednostavljenim tumačenjima, pank se socijalno objašnjava i kao provala čudesnog nihilizma i revolta mladih iz nižih slojeva; pobuna odbačenih, poremećenih, nezaposlenih i negativno privilegovanih omladinskih grupa. Svoj navodni bes i ljutnju zbog niskog socijalnog statusa, i potpune socijalne besperspektivnosti u organizovanom korporativnom društvu, pankeri su uzvratili nasiljem i uvredljivim ponašanjem. 
Potvrdu ove tezu sociolozi pronalaze u ikonografiji nekih pank rok grupa, u njihovoj iscepanoj i prljavoj odeći, nacističkim oznakama, iskvarenom govoru itd. Ali kad se nešto dublje sociološki analizira ikonografija pank pokreta lako se otkriva da je slučaj mnogo složeniji a time i zanimljiviji. Dik Hebdidž, recimo, tvrdi da se estetika panka može protumačiti i kao pokušaj ponovnog promišljanja socijalne i intelektualne pozicije jedne nove generacije. Jer generacija pre generacije pankera sastojala se iz fanatičnih pristalica glem roka, sjedne, i avangardnije, umetničkije struje koja je sledila kemp varijantu glem roka, oličenu u radovima i ponašanju Bovija , Roksi Mjuzikla i Lu Rida, s druge strane. Kada su se pojavili pankeri nisu bili samo kritičari velikog komercijalnog rok establišmenta, već su kroz jedan oblik specifične karikature, preuzeli kao svoje nasleđe neke elemente razvijene u subkulturama Glema i Kempa. Panker je preko izveštačenog jezika Glema i Gliter roka, ogolio svoju poruku i vlastiti položaj kroz karikaturalnu metaforu predstavio svoje radništvo kao lance, upale obraze, grubu dikciju i prljavu odeću. Pribegavajući parodiji pankeri su, kao ističe Hebdidž, opisali svoje ropstvo kroz niz komičnih označilaca, kaiševa, lanaca, ludačkih košulja i ukrućene poze… Jedan drugi teoretičar, analizira nasilnički koncept u pojavi pankera, ističe da, suprotno masmediskim pričama, oni nisu bili siledžijska subkultura. Naprotiv, bili su onoliko siledžijski nastrojeni koliko i sva omladina u ranim pubertetskim godinama, a to znači, da je nasilje imalo oblik blagog koškanja unutar grupe. 
Pankeri su nastali i Londonu, u okolini Kings Rouda, u leto 1976 i prvoj polovini 1977. godine, i oko ovog novog pomodnog i muzičkog trenda, prepoznatljivog po žestokoj minimalističkoj sirovoj roken rol muzici i čudnom izgledu u kome su dominirali nova frizura (oblik jež frizure) i pocepana odeća ukrašena zihernadlama, spajalicama, rajsferšlusima… Za samo par godina, koliko je pank aktivno dominirao na muzičkoj i subkulturnoj sceni, sam stil se toliko izmeni da je na kraju postao parodija i vlastitog izvornog imidža. U post pank varijanti, moguće je, kao u nekoj vrsti dadaističkog kolaža, susresti celokupnu istoriju urbanih stilova nabacanih tako da čine jednu nemoguću celinu. U ranim 80-im godinama iz subkulure pankera se izdvojili u jedna pomodnija struja koja je preko neoromantičara skliznula ka darkerima . Druga struja pankera vremenom se utpila u narodnjački imidž fudbalskih navijača. U ranim devedesetim godinama došlo je do nekoliko reinkarnacija pankerskog imidža u potpuno stilizovanoj i pročišćenoj varijanti oslobođenoj “šumova” drugih modnih obrazaca. 

JAPI 
Subkultura hipija već je drugoj polovini sedamdesetih godina prestala da postoji. Hipiji su, kao i sama generacija kojoj su pripadali, već krajem sedamdesetih lagano privodili kraju svoja dugogodišnja studiranja, počinjali da traže dobre poslove i da svoje duge veze prevode u bračne. Proces integracije hipija u društvo odigravao se lagani i postepeno. Na kraju ovog ciklusa utapanja hipija u društvo oformio se i posebni modni japi stil. 
Promene u hipi modi zahvatile su najpre one najupadljivije aspekte stila: kosu i odeću. Kosa, na koju su hipiji bili naročito ponosni, za samo par godina koliko je trajalo ovo utapanje u društvo, tako se neprimetno skraćivala da je naposletku postala gotovo normalna. Doduše neki posebni detalji u načinu češljanja u japi varijanti su naglašeni tako da je i dalje održana izvesna interna prepoznatljivost stila. U ovoj japi varijanti kosa je postala kraća i urednija: osnovna masa kose je prebačena iza ušiju, ostavljeni su i nešto duži pramenovi sa strane, razdeljak je pomeren sa sredine glave u stranu, a brada i brkovi postali su u prvo vreme negovani dok skraćivanjem nisu potpuno nestali. 
I odeća je prošla kroz seriju spektakularnih transformacija. Patike, čizme i duboke čizme na šniranje, koje su hipici nosili čak i leti, zamenjene su laganim i čistim klasičnim cipelama u japi trendu. Kroj pantalona je izmenjen, izgužvane zvoncare su nestale i zamenjene su komotnijim, čistijim malo izbledelim farmerkama i somotskim pantalonama u svim tamnijim nijansama. Jakne su zamenjene laganim sportskim sakoima, najpre somotskim, i to onim sa uskim reverima, pripijenim uz telo, a zatim, i elegantno krojenim sakoima od nešto grublje tkanog štofa. Majice sa dugim rukavima, džins košulje i veliki grubi džemperi ustupili su mesto širokim i elegantnim pamućnim košuljama, poznatih firmi, laganim puloverima i mekim udobnim džemperima 
I imidž žena vidljivo je transformisan. Izvesna neurednost i namerna aljkavost, prenatrpanost đinđuvama, prstenjem i lančićima, što je hipi stil činilo pomalo otkačenim, zamenjen je nešto suptilnijom modnom varijantom koja je tek u detaljima otkrivala svoje poreklo. 
Imidž japija je u osnovi nestalan. Podložan je hirovitim promenama modnog trenutka i otud je neuhvatljiv osim u nekom usputnom manje bitnom detalju. U osnovi, kao i neokonzervativna ideologija jakog individualizma u koju su hipiji lako skliznuli budući da im je bila najbliža, sam japi stil je bio upravo ono što je generacija mladih konzervativaca u tom trenutku želela: prelazna forma do potpunog uključenja u svet odraslih.


Blog at WordPress.com.